FILOZOFIJA RENESANSE (XV – XVI VEK)

Javlja se najveća promena u odnosu na srednjovekovni geocentrični pogled na svet. Sada dolazi do preokretanja, preporoda, okretanja od boga,ljudi se okreću nauci o bogu, vraća se antički pogled na svet, shvatanja čoveka. Čovek se okreće samom čoveku, čovekovim delima. Čovekovo telo je prikazivano najviše u antici, sada se to ponovo oživljava sa filozofijom prirode. Javlja se želja da se prouči sama priroda. Tumače prirodu kao Jednu knjigu ispisanu matematičkim jezikom koju treba iščitati, treba tumačiti.

1600. godine je na lomači goreo Đordano Bruno, svetlost te lomače je obasjala nove vidike i otvarala put novom saznanju. Do renesanse dovodi odraz nužnog kretanja istorije, ti događaji, značajni za nastanak ovog preporoda, nisu samo istorijsko-politički, to su i razna otrkića, naučna dostignuća. Polovinom XV veka (1453. godine, pad Vizantije), ispred Turaka su bežali svi učeni Grci. Oni su sa sobom poneli sva važna filozofska naučna dela, prva stanica na zapadu im je bila Italija, a u Italiji grad Firenca – kolevka renesanse. Firentinska porodica Mediči je primila um, otvara se nova akademija po uzoru na Platonovu, prevodi se sa grčkog na latinski, oživljava se filozofska misao, renesansni umetnici ne slikaju samo slike iz Biblije, oni glorifikuju čovekovo telo i samu prirodu. Evropa nije poznavala Aristotela, a ovako će filozof po imenu Pleton biti okrenut Platonu i Aristotelu i uticaće mnogo na italijansku renesansu. On je razvijao studije grčke filozofije, radio je na toj akademiji, prevodio je Platona i Plotina. Tehnički izumi koji su uticali na stvaranje renesanse su: 1450/1455 Gutenbergovo otkriće štamparske mašine. To je omogućilo brzo štampanje spisa, širenje brze reči. Zatim otkriće baruta, kompasa, barometra, teleskopa itd. pomoći će čoveku da uđe u mikro i makrokosmos, zatim otkriće Amerike 1492. godine je dovelo do upozavanja sa novim kulturama, javlja se novi pogled da Zemlja više nije ravna ploča, već da je okrugla. Zatim Kopernikus u 16. veku je prvi formulisao heliocentričnu teoriju svemirskih tela, Keplerovi dokazi o kretanju, zatim je Đordano Bruno rekao da se geocentrična teorija treba zameniti sa heliocentričnom. Zatim katolička crkva objavljuje Spisak zabranjenih knjiga (Index librum prohibitorum), gde su se našli i naučni radovi Kopernikusa, Đordana Bruna i drugih, a autori tih dela su goreli na lomači zajedno sa delima. 1517. godine Mrtin Luter se protivio indulgenciji (oprosnici). Nije ni sam shvatio da će to dovesti do raskola rimokatoličke crkve na protestante i katolike. Luter se protivio mogućnosti da se kupe gresi, odnosno da oni koji imaju para mogu da plate grehe i tako im sve bude oprošteno, gresi su se prodavala i kupovali. Sama nauka se sve više okreće prirodi i eksperimentalnom istražvanju, sam Bekon insistira da se prirodna nauka okrene eksperimentalnom istraživanju. U Firenci živi i Nikolo Makijaveli. U svom delu Vladalacje opisao kako se preslikavajući realnost oko sebe, dolazi do vlasti i kako se vlast zadržava. Na vlasti se može zadržati samo ako ne birate sredstva, ukoliko se koristimo svim raspoloživim sredstvima, ubistvima, krađama, itd. On je rekao – Cilj opravdava sredstvo (Finis santificat media). Politika ima veze sa moralom. Makijaveli se nije lično zalagao za etiku i moral, samo je rekao kakvo je trenutno stanje. Izraz makijevalizam znači dolazak na cilj bez obzirna na sredstvo. Kasnije će odnos cilj-sredstvo biti tema filozofije. Zatim druga dela renesanse su: Tomas Mor Utopija, Tomazo Kampanela Grad sunca,Erazmo Roterdamski Pohvala o ludosti.

FRENSIS BEKON

Bio je engleski filozof. Živeo je krajem XVI i početkom XVII veka. Sa njim počinje moderna filozofija. Napisao je delaNovi organon (Novum organum)i Instauratio magna, ali to nije završio. Značajan je po tome što je na pragu jedne nove epohe bio veliki vizionar, davao je uputstva kako nauka treba da se razvija, kuda da ide, kojim metodama da se služi. Kritiuje antičku i srednjovekovnu mudrost. 1620. godine je objavljen Novi Organon, kojeg je napisao nezadovoljan Aristotelovim Organonom (reč organon znači instrument, sredstvo, oruđe). Na naslovnoj strani Bekonovog Novog organona se nalazi jedna slika broda koji plovi na moru i nalazi se između dva stuba. Brod predstavlja znanje i nauku, a stubovi su Heraklitovi stubovi, koji su u starom veku bili simbol za kraj sveta, predstavljali su Gibraltarski moreuz, što se tada smatralo krajem sveta. Sredozemlje je tada bilo centar sveta, brod treba da pređe u novi svet i da se okrene drugim naukama, kulturama itd. Ispod slike piše Mnogi će proći i nauka će se uvećati (Multi pertransibunt et augebitur scientia). Bekon je napisao ovo delo kao zbirku uputstava, naučnih metoda, kako treba da se krećemo istatraživačkim putevima, to su aforizmi, paragrafi…

Neki delovi Novog oragnona- Čovek je sluga i tumač prirode, a ne sluga i tumač boga (Čovek ne treba više da bude okrenut bogu, već prirodi); Ljudsko znanje i moć se poklapaju, što nepoznavanje uzroka onemogućuje uspeh (Sciencia est potentia; Knowledge is power), treba da spoznamo uzroke u prirodi i onda ćemo imati uspeha;

Bekon odbacuje Aristotelovu deduktivnu metodu i predlaže induktivno zaključivanje jer ima veću saznajnu vrednost od deduktivne. Kod nje polazeći od pojedinačnih slučajeva dolazimo do jednog opštog. Formulisao je četiri tablice istraživanja kojima se uređuje iskustveni materijal: 1) tablica pozitivnih instancija (pomoću nje se pobrajaju slučajevi u kojima se neka pojava javlja), 2) tablica negativnih instancija (pomoću nje se pobrajaju slučajevi u kojima se neka pojava ne javlja), 3)tablice upoređenja ili stepena (u njima su ,,popisane“ jačine ili ,,stepeni“ javljanja ispitane pojave) i 4) prerogativne instancije (u njima preostaje ono što je predmet saznanja).

Bekon je saznanje video kao intelektualni spor između ,,empiričara“ i ,,dogmatičara“. Prvi rade kao ,,mravi“, a drugi kao ,,pauci“. Ljudi, u principu, treba da budu ,,pčele“, da svojim radom obrađuju ono što im je dato.

BEKONOVA KRITIKA IDOLA

Bekonova teorija zabluda (,,idola“), termin ,,idola“ potiče od grčke reči eidolon i znači lažna slika, zabluda; Postoje četiri idola-1)idoli plemena su zablude prirođene ljudskom rodu uopšte;2)idoli pećine odnose se na pojedinca, to je aluzija na Platonovu teoriju o pećini, reč je o zabludama koje proističu iz stavljanja samog sebe i sopstvene perspektive u prvi plan;3)idoli trga(pijace) vezani za jezik i komunikaciju sa drgima; ljudi pogrešno koristeći jezik, jednostavno proizvode nesporazume;4) idoli pozorišta počivaju na tradiciji, tj. nasleđu.

BLEZ PASKAL

Francuski matematičar, fizičar, inženjer i filozof. Živi u XVII veku, od 1623 do 1662. godine. Ostavio je iza sebe kapitalna dela. Paskal je odmalena bio slabog zdravlja ali je imao veliki IQ, rodio se u gradiću Klermon u religioznoj porodici. Religioznost njegovih roditelja se odrazila i na njega. Odgajili su ga blizu manastira Port-Royal (to je jansenski manastir, osnovao ga je Jansen). Sam Paskal je bio genijalan matematičar, poznato je njegovo računanje verovatnoće, iz fizike je proučavao akustične pojave, pojave vezane za zvuk, jedinica za pritisak je dobila ime po njemu. Paskal je konstruisao preteču današnjeg kompjutera i programski jezik koji po njemu nosi ime. Izumeo je i omnibus, bio je dobar inženjer. Bio je filozof i mislilac. Ostavio je rasute različite misli koje će njegovi prijatelji objaviti posle njegove smrti, a to su Misli (Pensées). Hegel ga nije uvrstio u istoriju filozofije, kao ni mnogi drugi filozofi. Sadržaj Milsi: Centralni sadržaj jeste čovek. Paskalnove misli gledamo kao noviju filozofij humanizma. Spustio se do najdubljeg dna ljudske egzistencije, pokušavao je da utvrdi sve razapetosti i dualizme u čovekovoj duši. Otkrio je dualizme: Čovek je istovremeno i biće bede i veličine. Čovekovu bedu čini čovekovo trošno telo i egzistencija, ograničenost naših čula i razum, ne možemo da spoznamo što bismo želeli, volja je promenljiva, čas želimo jedno, čas drugo i na kraju čovek je biće koje je izloženo smrti. Ipak čovek je i biće veličine i ima nešto što ga odvaja od drugih bića, a to je čovekova misao. Paskal kaže da je čovek trska, najslabije biće u prirodi od svih, ali trska koja misli. On ističe krhkost čoveka ali i to da on ima moć da spozna svoj položaj u svetu. Iz perspektive makrokosmosa čovekov položaj u svetu je trunka prašine koju ne primećujemo, a iz perspektive mikrokosmosa- čovek je ograničen, veliki, nalazi se u sredini između mikro i makrokosmosa. Zaključuje da su beda i veličina na istim terazijama i da i jedno i drugo čovek nosi u sebi. Čovek je biće koje stalno teži nekim ciljevima. Teško je naći potpuno zadovoljnog čoveka. Paskal je bio dobar poznavalac grčke filozofije. Pokušao je da odgovori na pitanja gde bismo mogli pronaći mir, sreću, zadovoljstvo. Kaže da bismo možda ipak mogli da ih pronađemo u Bogu. Nije siguran u postojanje Boga, prema njemu on 50% postoji i 50% ne ostoji. Međutim on smatra da bi bilo korisnije da se prihvati da Bog postoji. Njegova vera se zasniva na proračunu isplativosti. On kaže- Ako verujemo, a Bog ne postoji, nećemo ništa izgubiti, a ako ne verujemo a Bog postoji, mogli bismo izgubiti večni život. A ako verujemo a Bog postoji zadobili bismo večni život.Predlaže da se čovek kladi na postojanje Boga, ali to podrazumeva i ulaganje nekog imetka koji možemo izgubiti. Paskal je smatrao da je razum za čoveka veoma važan. Duh čoveka naziva geometrijskim duhom a svaki čovek proračunava (matematički duh). Kod njega postoji dualizam, gde pored geometrijskog duha postoji i l’esprit de finesse odnosno duh tananosti u čoveku, tanani, intuitivni duh, oštroumni duh, duh prefinjenosti, kako mi kažemo ,,dobar nos“… Kaže da u čoveku postoji nešto više od logike, razuma, logike srca. Le cœur a ses raisons que la raison ne connaît point – Srce ima svoje razloge koje razume ne poznaje. Paskal je geometrijski duh i l’esprit de finesse spojio u dve ličnosti- homo mathematicus-a prirodne nauke i homo religiosus-a hrišćanske vere. Paskal je, zaključujemo bio naklonjen u religiji a i veri.

RENE DEKART

Utemeljivač modernog racionalizma.On kaže da svi ljudi imaju sasvim dovoljno razuma.Razum je najbolje raspoređena stvar na svetu. Moć razuma je Dekart racionalizovao. Predstavnici modernog racionalizma smatraju da je sve zasnovano na razumu,a ne na iskustvu.Dekart živi između 1596-1650. godine,u XVII veku.XVII vek je vek metode (siècle de la méthode)zato sto su metodološka istrazivanja tada bila dominantna tema moderne filozofije. Dekart je bio u Italiji,Francuskoj,Nemackoj,Austriji i tada se upoznavao sa raznim kulturama i narodima.Smatrao je da covek treba da se bori protiv autoriteta vere i da razum treba da dodje na njeno mesto.Znanje se mora utemeljiti na zgradirazuma.Dalje kaze da bi matematika mogla biti uzor drugim naukama i zbog toga su se mnogi istrazivaci ugledali na nju.Najpoznatija Dekartova dela su Rasprava o metodi i Princip filozofije.Zamislja filozofiju kao drvo koga cine koren,stablo i krosnja.Metafizika je koren drveta, u osnovi je svega postojeceg i proucava problem supstancije.Fizika je stablo,a ostale nauke cine krosnju.Sve te nauke su sjedinjene u filozofiji.Kod Dekarta se javlja metodoloski problem. Po njemu postoje 4 pravila metode:
1.Sumnja-ne treba prihvatiti nista ako nije jasno i razumno i sva prethodna znanja moramo odbaciti
2.Analiza-slozeni problem treba podeliti na jednostavnije i tako cemo moci da ga proucimo
3.Sinteza-u slozenije celine spajamo ono sto smo analizom rastavili
4.Proveravanje-nabrajanje prethodno predjenog
Pored metode,Dekart se bavio i supstancijom.Zastupa ontoloski dualizam(dve supstancije).Po njemu postoje dve stvarnosti:
1.Res cogitas-misleca(duhovna)stvarnost
2.Res exstensa-materijalna(prostorna)stvarnost
Treba da sumnjamo u sve sto postoji.Kada sumnjamo,mi mislimo, a da bismo mislili moramo da postojimo (Cogito,ergo sum -Mislim,dakle postojim).To bi bila misleca stvarnost.
Nas duh je aficiran, na njega utice nesto spolja i to je materijalna stvarnost.
Pozni Dekart govori o 3. supstanciji-Bogu. Međutim, smatra se da je to uradio kako bi izbegao inkviziciji. I tu kaže – U mom duhu se nalazi ideja o skrivenom biću, a to je Bog, zato što on mene nije mogao stvoriti na taj način da ja imam ideju o savršenom biću, zbog toga Bog postoji da stvori ljudsko biće (ovo je primer kružnog zakjučivanja).

SPINOZA

Na Spinozinu filozofiju utice jevrejstvo jer je rodjen u jevrejskoj porodici koja je bila mnogo religiozna. Ziveo je u XVII veku od 1632-1677. u Holandiji.Njegova porodica se preselila iz Portugalije u Holandiju,zemlju u kojoj se moglo slobodno misliti,a da se ne bude kaznjen zbog toga.Rabini-jevrejski svestenici su smatrali da Spinoza filozofskim ucenjima nije dosledan jevrejskom ucenju.Nije zeleo da se odrekne svog tumacenja Boga i zbog toga je ekskomuniciran- iskljucen iz jevrejske zajednice. Oni kažu – Neka je proklet Spinoza i kada ustaje i kada leže i neka je proklet Spinoza i kada izlazi i kada ulazi, neka njegova dela gore u paklu i neka mu se niko ne približi. Pred kraj zivota jedan univerzitet u Nemackoj ga poziva da radi tamo,ali on odbija taj poziv.Od dela treba pomenuti Etiku, koja je objavljena posthumno) i Teolosko politcki traktant-rasprava.Njegova Etika ne resava eticke probleme vec govori o problemu supstancije,prirode ili Boga.U podnaslovu dela stoji Etika geometrijskim redom izlozena i u 5 delovapodeljena.Na Spinozu je uticao Dekart koji je smatrao da matematika i geometrija treba da budu uzor drugim naukama i otuda se u njegovom prvom delu spominje geometrija.Na pocetku se navode neke definicije,postulati,teoreme kao u raspravi matematickog tipa. Iz tih definicija bi sada trebalo sve da slede, odnosno ono sto je on napisao je intuitivno, to je ono sto je razumljivo i prihvatljivo. U definicijama Spinoza govori o Bogu,supstanciji ili prirodi i ta tri pojma imaju kod njega isto znacenje.Njegovo shvatanje Boga nije kao u jevrejskoj i hriscanskoj religiji-antropomorfno. Definicija ima 8. 3.definicija-Pod supstancijom on razume ono sto u sebi jeste i pomocu sebe se shvata,tj. ono cijem pojmu nije potreban pojam druge stvari od koje mora biti obrazovan.Jedino priroda odgovara ovoj definiciji i ona se identifikuje sa Bogom.
6.definicija-Pod Bogom razume bice apsolutno beskrajnog,tj.supstanciju(panteizam-filozofsko ucenje koje poistovecuje Boga sa prirodom- Deus sive natura – Bog ili priroda,sive znaci ili i to nije disjunkcija nego jednakost).Supstancija se sastoji iz beskrajno mnogo atributa od kojih svaki izrazava vecnu i beskrajnu bitnost. Njegov Bog je imanentan u samoj prirodi, on je transcedentan, nije onostra. Nije antropomoran. Bog se moze culima opaziti. On je materijalan, nije duh. Dekart je govorio o tome kako postoje dve supstancije- res cogitas i res extensa. Spinoza smatra da su te dve supstancije samo atributi ove jedne jedine supstancije a to je priroda odnosno Bog i takvo ucenje se naziva monizam, a Dekart je predstavnik dualizma. Modusi kod Spinoze su beskonacno mnostvo pojedinih delova svesti i materijalne prirode. Kod njega je sve determinisano odnosno sve je predodređeno prirodnim zakonima, kao i sloboda. U hrišćanstvu Bog je kreator, odn. tvorac svega a kod Spinoze Bog je proizvod samog sebe, kao i priroda (natura naturans- stvaralacka priroda ili natura naturata- stvorena priroda). Natura est causa sui- Priroda je uzrok same sebe.

GOTFRID VILHELM LAJBNIC

Rodjen u Lajpcigu,a ziveo od 1646-1716. godine. Razvijao je simbolicku logiku. Bio je polihistor, odnosno mnogoznalac, poznavao je veliki broj naucnih oblasti. Bio je nemacki filozof slovenskog porekla.Bavio se diplomatijom, osnovao je Berlinsku akademiju nauka,pisao istoriju Hanoverske porodice. Kao hriscanin oseca opasnost od Turaka protiv kojih se borio veliki deo svoga zivota. Zalagao se za ujednjenje evropskih naroda protiv Turaka. Najvaznija dela su:Monadologija i Teodiceja.Monadologija vodi poreklo od grckih reci: monas-jedinica i logos-nauka. A samo delo govori o monadama. U tumacenju sustine supstancije vraca se antickom atomizmu.Sustinu cini beskonacno mnostvo monada odnosno jedinica.Monade nemaju velicinu,one niti nastaju,niti nestaju,a njeni slozeni sastavi-agregati mogu nastati i nestati.Nemaju prostor kroz koji bi nesto trebalo izaci ili uci.Lajbnic zagovara ontoloski pluralizam,Spinoza monizam,a Dekart dualizam.Monade su piramide hijerarhijski uredjene.Na dnu piramide su monade bez svesti,malo vise su monade sa svescu,a na samom vrhu je monada Boga.Postoji uredjenost u svetu monada-prestabilarna harmonija.Monade imaju percepciju ili moc opazanja.Drugo njegovo znacajno delo,Teodiceja je kovanice dve grcke reci: teos-Bog i dike-pravda. Tako da bi prevod ovog dela bio O Bozjoj pravenosti. Posto se u ovom delu govori o pravdi Boga,postavlja se pitanje otkud ovoliko zlo u svetu ako je Bog svemocan i pravedan i ipak ne moze da ga otkloni.Lajbnic pokusava da opravda Boga tako sto nalazi razloge za postojanje zla u svetu.Pokusava da relativizuje zlo na razlicite nacine.Mi mislimo da je zlo sve ono ruzno sto nam se desava,ali on smatra da je to dobro, iz nekogugla.Po njemu,zlo ne postoji samo po sebi vec zavisi od ugla posmatranja.Dobro i zlo su kategorije etike i nalaze se na suprotnim skalama eticke vrednosti.On dalje kaze,ako posmatramo nesto sa stanovista celine to nije zlo,a ako posmatramo sa stanovista dobrog onda je zlo i to je prvi nacin njegove relativizacije zla.Drugi nacin relativizacije odnosi se na njegovo misljenje da od svakog zla moze biti gore zlo.Tako da,to sto smo mislili da je zlo,pokazace se kao dobro.Zlo postoji da bi se znalo sta je dobro.On kaze da je covek zavrseno,ali nije savrseno bice.Lajbnic deli zlo na tri vrste:
1.Metafizicko zlo-sastoji se u jednostavnoj nesavrsenoj patnji(fizicka patnja),a ona se sastoji,izmedju ostalog,u tome sto se radjamo bez znanja.Ovo se moze shvatiti i kao fizicko zlo.
2.Fizicko zlo-tip zla kada osecamo glad,ali takav tip zla moze da se otkloniti proizvodnjom hrane
3.Moralno zlo- sastoji se u grehu

EMPIRISTICKA FILOZOFIJA

Predstavnici su: Džon Lok, Džordž Barkli, Dejvid Hjum, Tomas Hobs

DžON LOK

Džon Lok je predstavnik engleskog empirizma. Njegovo glavno delo je Ogled o ljudskom razumu. Lok se smatra i utemeljivacem moderne gnoseologije. U ovom delu postavlja na eksplicitan nacin pitanja koja se ticu izvora, oblika, granice ljudskog saznanja i uopste istinitog saznanja na koja daje odgovore. Opovrgavao je misljenje racionalista rekavsi da niceg nema u razgovoru sto prethodno nije bilo u iskustvu.Prema njemu,nas duh je Tabula rasa,sa rodjenjem covek ne donosi nista na svet,njegov duh je potpuno prazan.Nasuprot njegovih,teze racionalista se odnose na to da se covek radja sa urodjenim idejama i da postoji a priori-preiskustveni sadrzaj duha.Po Loku,svi sadrzaji duha su a posteliori.Zagovornik je indirektnog dokazivanja(dokazujemo istinitost teze preko neistinitosti antiteze,dakla,teza i antiteza se iskljucuju).Lok smatra da opste slaganje nije dovoljno za urodjenost ideja i on tu teoriju o urodjenosti ideja odbacuje.Svi sadrzaji koji postoje u nasem duhu zovemo idejama.Ideje su ovde slike,predstave koje imaju poreklo u spoljasnjem,materijalnom svetu.Napravio je rascep izmedju subjekta i objekta saznanja.Napravio je podelu ideja u nasem duhu:

1.Ideje senzacije i refleksije(spoljasnje iskustvo je vezano za senzaciju,a unutrasnje za refleksiju)

2.Proste i slozene ideje(ideja kentaura,egzistencije,supstancije je slozena ideja)

3.Ideje primarnih i sekundarnih kvaliteta(primarne ideje-posmatranje, kretanje; postoje same po sebi,a sekundarne- velicina; mogu se menjati od subjekta do subjekta)

Lok kaze da slaganje nije nista drugo do opazanje povezanosti ili nepovezanosti slaganja ili neslaganja izmedjuideja.Bavio se i pitanjima i problemima politicke filozofije(delo-Dve rasprave o vladi)

DŽORDŽ BARKLI

Barkli je nastavljac empiristicke filozofije i radio je pod uticajem Loka. Aristokratskog je porekla,ziveo u Irskoj,bio biskup u Klojnu. Bavio se klasicnim jezicima i teologijom. Kao misionar hriscanstva boravi u Americi i ima cilj da brani hriscanske dogme. Kljucna Barklijeva teza je:“Esse est percipi“- biti opazen.

*Da li postoji zvuk koji niko nikada nije cuo?

*Da li postoji boja koju niko nikada nije video?

*Da li postoji planeta koju niko nikada nije video?

Barkli je racionalizovao Lokovu varijantu empirizma. Sam saznajni akt – opazanje bilo kojom vrstom cula potvrdjuje postojanje necega izvan naseg duha. Poznato njegovo delo je Rasprava o principima ljudskog saznanja. Postavlja se pitanje sta bi to bio predmet da postoji nezavisno od nas. To nije nista drugo do kombinacija oseta (kombinacijom ukusa, mirisa i boje dobijamo, npr. jabuku). Svaki materijalni predmet izvan naseg duha je kombinacija nasih oseta. Po njemu, postoje oseti i samo nas aktivni duh koji opaza. Ova pozicija vodi radikalnom empirizmu jer se postojanje svodi na iskustvo. Zagovarao je i subjektivni idealizam koji se u epistemologiji naziva solipsizam – postojim samo ja. Smatra da je Bog onaj koji sve vidi. Kritikuje materiju i apstraktne pojmove. On kaze da neke stvari postoje i kada ih ne opazamo i to na dva nacina:

1.Postoje na potencijalan nacin

2.Postoje u Bozijoj svesti

DEJVID HJUM

Hjum je poslednji veliki predstavnik filozofskog empirizma. Kao empirista, kritikuje racionalisticku poziciju i matematiku. Govori da matematika nije jedino moguce i najvaznije saznanje. Od nje su vaznija prakticna pitanja. Govori o iskustvu, istrazuje mogucnosti istorijskog saznanja i deli sadrzaje covekovog uma na dva dela: utiske (impresije) i ideje. Utisci se dobijaju putem cula u nasem duhu i on dalje deli utiske na: senzacije, refleksije i relacije. Ideje kao sadrzaji naseg duha su bledi odrazi materijalnih stvari u nasem duhu, tj. ideje su slabe kopije prvobitnih utisaka. Razlika izmedju utisaka i ideja je samo kvantitativna. Ideje blede u memoriji posle impresije. Nauka tezi da spoji uzrosno-posledicne odnose sa posledicnim i to je relacija. Uzrocnost ima tri relacije: prostorno-vremenski dodir, vremenski sled (sukcesija) i nuzna veza. Nasa cula opazaju da postoji prostorna i vremenska sukcesija uzroka i posledice. Pretpostavimo da izmedju uzroka i posledice postoji nuzna veza, ali se ona culima ne opaza vec je samo logicki pretpostavljena. Postoje dva tipa nuzne veze: logicki (7+5=12) i fizicki (Sunce ce sutra izaci na istok). O fizickom svetu se moze malo sta pouzdano reci. Problem nemogucnosti istrazivanja nuzne veze izmedju uzroka i posledice za svet fizickih stvari je logicki problem indukcije. Kod indukcije se na osnovu pojedinacnih slucajeva izvodi zakljucak o opstem. Indukcija vazi samo ukoliko smo sigurni da ono sto vazi u pojedinacnom vazi i u drugim slucajevima. Zbog toga se javljaju izuzeci. Ona izrazava jednu vrstu skepticizma i mi ne mozemo do kraja utvrditi nuznu vezu. Hjum smatra da nam iskustvo daje evidenciju o stalnoj povezanosti uzroka i posledice ili A i B, ali nismo sigurni da ce uvek B da se pojavi posle A. Navika i ocekivanje nas motivise da postoji nuzna veza izmedju A i B. Iskustvo nam ne daje potvrdu nuzne veze. Buducnost se ne predvidja na osnovu saznanja u proslosti.

FRANCUSKO PROSVETITELJSTVO



Pod prosvetiteljstvom podrazumevamo sirenje kriticki izlozenih ideja protiv tradicionalne zastarelosti i predrasuda. Prvi ovakav snazan pokret nastaje pocetkom 18. veka u Francuskoj, a kasnije se siri drugim zapadnoevropskim zemljama. Prosvetiteljstvo karakterise opsta suprotstavljenost ideja pogleda na svet stare – feudalno-monarhisticka klase i opsta suprotstavljenost ideja pogleda na svet nove – nastajuce klase. Prosvetiteljstvo je u drugi plan stavilo teoloske, metafizicke teme, a prakticki problemi zivota, socijalni, ekonomski, politicki i pravni problemi zivota su postali dominantni problemi filozofije. Pod prosvetiteljstvom se podrazumeva i neogranicena vera u moc saznanja, u moc obrazovanja i vaspitanja. Verovalo se da se obrazovanjem i vaspitanjem menjaju drustveni odnosi. Sve se zeli preispitati sa stanovista razuma i u tom smislu, prosvetiteljstvo je dovrsenje renesansnih ideja. Filozof je svaki covek koji se sa stanovista razuma bori za opste dobro.Filozofom se nazivaju oni koji se usko strucno bave filozofskim problemima. Filozofi su bili i: naucnici, publicisti, knjizevnici, lekari,umetnici… Prosvetitelji su oni koji se bave protiv vere,dogmatizma,teoloskih spekulacija. Osnovne ideje za koje se oni bore su:jednakost,sloboda i bratstvo .Nova gradjanska klasa zeli sto vise slobode i ova ideja slobode odgovara ovoj novoj gradjanskoj klasi. Prosvetiteljstvo je ideologija (novi sistem vladajucih ideja) nove gradjanske klase. Na prosvetiteljstvo uticu, izmedju ostalog, teorijski i prakticni uzroci. Kod teorijskih uzroka postoje racionalizam i empirizam-dva suprotstavljena stanovista. Kod prakticnih uzroka ,prosvetiteljstvo nastaje kao izraz potrebe za novom ideologijom. Razvoj nove prirodne nauke takodje utice na prosvetiteljstvo. Francuski revolucionari nose nove ideje. Za vreme revolucije, izlaze na ulicu i nose ideje na parolama.

Glavni prosvetitelji: Volter, Žan Žak Ruso, Didro, Monteskje (Duh zakona / L’esprit des lois/ date ideje koje ce biti ugradjene u demokratiji, ideje koje se odnose na podelu vlasti na izvrsnu zakonodavnu i sudsku i ideje koje se odnose na onoga ko treba da vlada-zakon treba da vlada), Holbah, Kondijak, Bejl, Le Roa, La Metri, D’Alamber, Helvecijus.

MODERNA POLITIČKA FILOZOFIJA

Politička filozofija je menjala svoj lik, a pod njom se podrazumeva pokušaj da se promisle svi oni problemi koji su se vezi sa državom. Sama reč politika potiče od grčke reči polis, što znači grad-država.

Moderna politička filozofija se razlikovala od antičkog i srednjovekovnog pogleda na svet. Sada se država shvata na drugačiji način nego što su to shvatali Platon i Aristotel. Te moderne ideje će ući u moderne političke ustave, a samim tim i će odrediti podelu države.

Predstavnici moderne političke filozofije bili su: Tomas Hobs, Džon Lok, Šarl Monteskje, Žan-Žak Ruso.

TOMAS HOBS

Njegovo najpoznatije delo Levijatan. Ime Levijatan potiče iz Biblije gde se pominje aždaja sa tim imenom. Hobs želi da asocijativno skrene pažnju kakva država može biti ako se ne obraća prevelika pažnja na nju, a u ovom slučaju država se može porediti sa aždajom koja proždire ljude. Država je prema Hobsu veštačka telo. On sva tela deli na prirodna i veštačka. U prirodna spadaju sve ono što dolazi iz prirode, a država je veštačka jer nju stvara čovek, ona zavisi od čoveka koji je stvara i od ljudi koji je čine. Hobs se suprotstavlja Aristotelovim idejama o nastanku države, kao i srednjovekovnim prema Tomi Akvinskom. Prema Aristotelu – čovek je političko, društveno biće, živi u državi, ne može bez države, zato je on i stvara. Hobs smatra da je čovek egoistični individu, da je sebično biće, koje nema nikakve društvenosti u sebi, niti potrebe za društvom, državom, zajednicom. On zadovoljava svoje bitne interese, svoj nagon za vladanjem drugih. Hobs pripada empirizmu, slaže se sa Lokovom teorijom da se svi ljudi ađaju kao tabula rasa. Svi ljudi se rađaju kao isti. On ima u vidu da je neko jači, a neko stariji, ali smatra da i onaj ko je najjači može biti nadjačan od strane jačeg od njega. Kaže da su svi ljudi jednaki i da prema tome svi ljudi teže istim stvarima i u materijalnom i u duhovnom smislu, ali tih stvari je jako malo, pa se javlja borba za njima, u kojoj pobeđuju najjači. To je borba sviju protiv svih ili na latinskom – Bellum omnium contra omnes (Rat sviju protiv svih). To je početno, pretpostavljeno stanje. To je stanje u kojem je čovek čoveku vuk, što znači da je čovek spreman a sve radi ostvarenja svojih ciljeva, pa čak i da ubije čoveka, isto kao što je vuk spreman da ubije vuka. U prirodnom stanju vlada jedna stalna strepnja i strah čoveka za svoj egzistenciju. Čovek ne može smireno da spava, neko će doći da ga opljačka, da mu oduzme ono što je on stekao. To stanje straha, strepnje, nesigurnosti čovek razmišlja samo kako da prevaziđe. Prema Hobsu to stanje se naziva prirodno stanje. Čovek ima pravo da upotrebi sva sredstva da odbrani sebe i ono što je stekao. Hobs kaže da čovek ima i razum, pored toga što ima i magone i sebične potrebe. Razum je taj koji čoveku diktira da prevaziđe to stanje. Pretpostavlja da su se ljudi dogovarali kako da prevaziđu to stanje i da su se dogovorili da organizuju policiju, zakon, vojsku, institucije. Po Hobsu preko tih dogovora nastaju državni organi, institucije koje će brinuti o čovekovoj bezbednosti, životu, zdravlju. Čovek će se odreći svog prava odbrane i predaće ga tim institucijama kako bi ga one branile. To je momenat nastanka društva prema Hobsu. To se naziva Teorija društvenog ugovora. Hobs smatra da tako nastalo stanje se naziva građansko stanje U njemu već postoje institucije, koje bi trebalo da brinu o čoveku. U Hobsovoj filozofskoj teoriji vladar ima određena ovlašćenja, on ima pravo da nas zastupa, on je zamišljen kao apsolutistički vladar. Hobs smatra apsolutističkom monarhijom najboljom vrstom držav. Vladar postavlja sudije, donosi zakone etc. On ima pravo da potpiše rat i mir, on odlučuje koju ćemo religiju izabrati, a to je već lično pravo.

RUSO

Volonté Générale– On kaže da treba da se vlada optom voljom. Smatra da su prava neotuđiva od naroda. Ako vladar ne vlada kako treba mi onda možemo da damo naše pravo da nas predstavlja nekom drugom. Vladavina naroda je neotuđiva.

MONTESKJE

Svaka vladavina je ograničena drugom. Vlast se deli na tri grane – sudsku, izvršnu i zakonodavnu, a zakon je onaj koji treba da vlada, a da svi budu pred tim zakonom jednaki. Zakon treba da ima podršku većine odnosno da bude legitiman, a iz toga će proizađi i legalitet.

NEMAČKI KLASIČNI IDEALIZAM

1781 – 1831

1781. godine je objavljeno prvo izdanje Kantove Kritike čistog uma, a 1831. godine je umro Hegel. Za vreme tih pedeset godina je objavljeno najznačajnije iz nemačkog klasničnog idealizma. U nemačkom klasičnom idealizmu javila su se nova pitanja, rešava se antagonizam između racionalizma i empirizma. Sam nemački idealizam je imao značajan uticaj na marksizam. Hegel je onaj koji je poslednji verovao u racionalnost. Takva filozofija je uticala na razvoj nemačkog duha, na nemački idealizam, inspirisala je mnoge pesnike. Glavni predstavnici su Imanuel Kant, Fihte, Šeling i Hegel.

Imanuel Kant (1724 – 1804)

Rođen je u Keninzbergu i nikada ga nije napustio. Keninzberg se nalazio u tadašnjoj Pruskoj, a danas se on naziva Kalinjingrad i to je ruska enklava, nalazi se između Poljske i Litvanije. Kant je bio jako čudan, nije se ženio, njegov život se deli u dve faze: 1) pretkritički period i 2) kritički period. Granica između ova dva perioda je godina 1781. Tada je Kant objavio svoju prvu kritiku. Pre toga je rešavao probleme pod uticajem Lajbnica i Volfa i njihovog racionalizma, ali ga je Hjum razbudio. Posle 1781. godine objavio je još tri kritike.

1781. – KRITIKA ČISTOG UMA (Kantova teorija saznanja, ključno pitanje ove teorije je – šta mogu da znam?)

1789. – KRITIKA PRAKTIČKOG UMA (Kantova etika, teorija morala, ključno pitanje je –šta treba da radim? ili kako ja treba da radim?, u ovom delu Kant ispituje granice spoznaje.)

1791. – KRITIKA MOĆI SUĐENJA (Kantova estetika, ključno pitanje – čemu mogu da se nadam?)

Neki će reći da se Kantova filozofija može svesti na ova tri gore pomenuta pitanja, a sam Kant ta tri pitanja će svesti na jedno jedino antropološko – šta je to čovek?

Kritika čistog uma

U ovom delu Kant je pokušao da reši antagonizam između racionalizma i empirizma. I jedni i drugi su dopola u pravu. Racionalizam precenjuje razum, a podcenjuje iskustvo, a empirizam vice versa. Kant smatra da je nesumnjivo da saznanje počinje sa iskustvom, ali se i kod iskustva ne završava, postoji nešto što razum dalje iz samoga sebe dodaje, to je moć čistog uma. Kant polazi od analize a priori i a posteliori sudova, od sintetičkig i analitičkih sudova, koji su inspirisani Hjumovom kritikom pojma uzročnosti.

sintetički – a posteliori

analitički – a priori

Svi sudovi moderne prirodne nauke su sintetički (a posteliori), oni su zasnovani na iskustvu i iskustveno su provereni, a kod takvih sudova dolazi do sinteze odnosno do dodavanja nekih podataka. Svi naučni stavovi su sudovi sa više pojmova. Oni mogu biti tačni i netačni. Postoje i sudovi koji su a priori, oni su bez ikakvog prethodnog iskustva. Takvi sudovi su analitički. Kod njih dolazi do analize, dolazi do raščlanjivanja pojma neke stvari, analizira se sam pojam.

Kant je postavio pitanje – Kako su mogući, a postoje, sintetički sudovi koji su a priori? To su pitanja metafizike, matematike i svih onih prirodnih znanja. Kako je moguće da proživljavamo saznanje, a da ne izlazimo u iskustvo. U metafizici postoje razne vrste sudova koji nisu potrebni da se provere u iskustvu.

Kant je podelio saznajne moći na tri dela: 1) čulnost; 2) razum i 3) um;

Na nivou culnosti Kant razlikuje formu I sadrzaj. Forma culnosti su prostor I vreme. Prostor I vreme su a priorne forme culnosti, ne postoje sami po sebi nego po subjektu opazanja. Imaju transcendentalni identitet I empirijski realitet. Ne postoje pre akta opazanja nego samo kao forme. Sve sto opazimo, opazimo u prostoru I vremenu, ali prostor I vreme ne mozemo opaziti. Sadrzaj culnosti je sirov (nesredjen) materijal culnog opazanja koji dobijamo preko cula. Treba da uvedemo formu u opazanje da sadrzaj culnosti ne bi bio sirov. Tu uvodimo razum, a priorne forme ili kategorije kojih ima 12. Na nivou razuma kategorije pomazu da organizujemo sirov materijal iskustva. Kant deli kategorije na 4 vrste: kvalitet, kvantitet, relacije I modalitet. Postavlja pitanje kakav je odnos kategorija I culnog iskustva. Kategorije kao a priorne ne proizilaze iz iskustva I ne zasnivaju se na osnovu iskustva. Kategorije se samo podudaraju sa iskustvom,ali ih iskustvo ne odredjuje. Kant prelazi na stranu razuma I tu dolazi do preokreta-Kopernikanski obrt u teoriji saznanja. Ne odredjuje iskustvo subjekat vec subjekat iskustvo odnosno objekat. Kant razlikuje fenomen I noumen. Fenomen je stvar za nas (svet po nama,po I preko nasih kategorija). Kroz prizmu nasih kategorija posmatramo svet. Noumen je svet sam po sebi. Kant postavlja granicu saznanja, saznajemo noumen, ono sto se podudara I odnosi na samo iskustvo. Pojmovi koji prelaze granice iskustva su pojmovi uma (pojam Boga,besmrtnost duse,prvi uzrok…). Svet ima I nema kraj. U ovoj konstataciji teza I antiteza imaju istu vrednost. Ovo saznanje nije naucno posto ne mozemo nista dokazati. Tvrdnje metafizike se ne mogu proveriti u iskustvu I zbog toga, Kant smatra da metafizika nije nauka I da pojmovi uma imaju vrednost na prakticnom nivou. Pojam Boga, besmrtnosti ,slobode su znacajni pojmovi za covekov zivot-regulativne ideje. Postojanje Boga ne mozemo dokazati, ali je korisno pretpostaviti da Bog postoji.

Kritika praktičkog uma

To je Kantova etika, koja odgovara na pitanje šta treba da radim? I kako treba da radim?; Praktičko treba razlikovati od praktičnog. Praktičko se odnosi na čovekovo delovanje u praksi, a praktično je ono delo koje je korisno, funkcionalno… Moralno delo, po Kantu, je samo ono delo, koje je izvršeno u skladu sa moralnim zakonima. Moralni zakoni moraju biti univerzalni i nužni. Kant moralni zakon naziva kategorički imperativ. Postupaj tako da maksima tvoje volje može postati princip opšteg zakonodavstva. Imperativ je zahtev za nekakvo ponašanje, kateogrički zači da imperativ nije uslovljen, on je bezuslovan, u formi je kategoričkog suda. Sa druge strane kategoričkog imperativa nalai se hipotetički imperativ, koji uvek glasi u formi Ako… onda…. Npr. Ako želim da budem častan čovek onda ne smem da kradem i da lažem. Kanr želi da moralno delovanje učini nezavisnim od posledica. Samo preko univerzalnosti se može postići i opšte dobro. Test univerzalnosti je postupak, koji ćemo uzdići na nivo maksime odnosno na subjektivni nivo ponašanja. Moralni postupak je samo onaj koji se može ponavljati neograničeni broj puta, onaj što je prihvatljiv za sve.

Kategorički imperativ vodi u formalističku etiku, dok hipotetički vodu u sadržajnu. Sadržajna etika je utilitaristička, hedoonistaička, eudajmonistička. To su one etike kod kojih je određen sadržaj delovanja, odnosno ono što neko treba da radi. Kant želi da moralne principe učini zavisnim od samog čoveka. Formalistička etika podrazumeva autonomiju čoveka ( autonomos – nezavisnost), a sadržajna podrazumeva heteronomnu etiku ( heterus – različito).

Kant razlikuje pojmove moralitet i legalitet. Legalno je sve što je u skladu sa zakonom. Moralno je sve što je u skladu sa tim i sa slobodnom voljom svakog pojedinca.

Sloboda je postulat uma, koja se mora pretpostaviti. Mora se pretpostaviti da postoji Bog i da postoji besmrtnost duše. Ti pojmovi dobijaju status regulativnih ideja.

FIHTE

Deklarisao se kao Kantov ucenik,on je nastavljac Kantove filozofije sa zeljom da je sprovodi i interpretira bez pretenzije da bilo sta menja. Fihte je pozitivno i pohvalno govorio o Kantu u smislu da je konačno izveo filozofiju na transcndentalni put. Hvali transcendentalizam u Kantovoj filozofiji. U tumacenju Kantove filozofije Fihte je pokazao sustinu slobode pa smatra da je noumen u Kantovoj filozofiji ostatak dogmatske filozofije i smatra da treba zadrzati samo fenomen. Fihte u delu Ucenje o nauci shvata filozofiju kao strogu nauku. Filozofija treba da ima znacajnu javnu ulogu u cilju praktickog angazmana. Fihte se prakticki angazovao. Bio je odusevljen francuskom burzoaskom revolucijom. Drzi govor nemackom narodu da im probudi svest o potrebi za slobodom, da Nemacka tako izadje na put revolucije, put slobode. On dalje kaze da, ako zele da budu slobodni moraju poci od pretpostavke da su slobodna bica, jer ako u tom pravcu ne budu mislili, nece do slobode nikada doci. U noumenu vidi opasnost za covekovu slobodu, ogranicenje i smatra da svet po coveku treba da bude njegovo delo. Kljucni pojam od kojeg polazi Fihte je pojam ja (misli se na kolektivno ja). Ja stvara svet. Zeli da obezbedi slobodu subjektu zato sto subjekat ima pravo na slobodu, sloboda je njegova sustina. Fihte ne dozvoljava da ga bilo sta ogranici. Covek=covekov svet. Covekov svet nije gotov, zavrsen. Covek nije dat vec je zadat. Covek delovanjem izgradjuje svoj svet, a taj svet nije kao metafizicki svet. Svet zavisi samo od nas, naseg ja. Uvodi princip ljudske slobode. Sloboda je pretpostavka od koje se polazi.Covek polazi od pretpostavke da je Slobodan. Fihte naglasava delatni karakter ja i daje prednost praktikom umu. Filozofija mora zapoceti uvidjanjem da je ja delotvorna radnja, cin. Ono predstavlja samoostvarujuci spontani proces. Ja jeste proces i to samoostvarujuci. Kao takvo, ja je slobodno. Covek je racionalno bice koje deluje. Mi izgradjujemo nas svet koji je rezultat naseg delovanja i time potvrdjujemo sopstvenu slobodu. Oblikujemo svet u skladu sa nasim ciljevima. Fihte kaze da ucinimo svet zavisnim od naseg dela. Postoji i drugo ja i druga racionalna bica, druga sloboda, koja je granica i prepreka prve. Fihte tu vrstu slobode naziva ne-ja i to je antiteza, za razliku od prve ja koja je teza. Otpor uvek postoji, otpor od strane drugih racionalnih bica i njihovih sloboda. Treba da postujemo ta bica i njihove slobode. Fihte razvija dijalekticku filozofiju i kaze da postoji borba izmedju onog ja i ne-ja i kao rezultat borbe se javlja novo ja i to je sinteza.

ŠELING

Seling razvija filozofiju pod uticajem Fihtea.Njegov filozofski sistem naziva se sistem objektivnog idealizma ili filozofija identiteta.Sa Hegelom deli odusevljenje za Francusku burzoasku revoluciju,ali se kasnije sa njim razilazi i ostro kritikuje njegovu filozofiju.Najpoznatije Selingovo delo je Sistem transcendentalnog idealizma.Pod uticajem Spinozine filozofije i nemackog romantizma,Selling,za razliku od Fihtea,daje podjednak znacaj prirodi (objektu) i svesti (subjektu) kao ravnopravnim polovima jedinstvene stvarnosti-apsoluta (Boga,uma).Smatra da je istinu od stvarnosti moguce dobiti polazeci od dva aksioma/stanovista:svesti i intelekta.Intelektualnim opazanjem dolazimo do jedinstva i to je apsolut.U jedinstvu prirode i duha mozemo doci do istine.Priroda je vidljivi duh,a duh je nevidljiva priroda.Apsolut je jedinstvo koje se razvija od organske prirode.Umetnost je spoj prirode i duha,subjekta i objekta,intelekta i svesti.Velika dela su spoj duhovnog i materijalnog.Ako apsolutno tumacimo Boga,onda je apsolut identifikovan sa Bogom i onda je religija u umetnosti.

HEGEL

Najznacajniji filozof u istoriji filozofije koji se sistematski odnosio ne samo prema svojoj epohi nego i prema istoriji filozofije.Filozofija je po njemu najvisi oblik inteligencije i svesti.Bio je pod uticajem nemackog romantizma,Francuske revolucije,racionalizma…Rodjen je u Stutgartu,a studira u Jeni,Berlinu…Bio je tezak i apstraktan za razumevanje.Njegova filozofija vrsi uticaj na mnoge filozofe pa i na Artura Sopenhauera.Sopenhauer zakazuje predavanje u istoj zgradi i istog termina kada i Hegel,ali kod Hegela je bila puna ucionica za razliku od ovoga koji je imao svega tri,cetiri ucenika.Zbog toga ce,izmedju ostalog,Sopenhauer kriticki govoriti o Hegelu.Formira se Hegelova levica-mladehegelovci (Karl Marks) i desnica (manje kriticki nastrojeni prema Hegelovoj filozofiji).Dela:Fenomenologija duha,Nauka logike,Estetika (3 toma),Istorija filozofije,Filozofija istorije,Enciklopedija filozofskih nauka,Osnovne crte filozofije prava.Stanoviste koje je on zastupao je apsolutni idealizam-sve sto jeste,jeste ideja i filozofija treba da prouci apsolut.Hegel je napravio veliki filozofski sistem i svaki deo sistema je usputna stanica samog apsoluta ili ideje.Sistem ima troclanu strukturu koja nije nametanje jedne seme koja je umisljena,nego je to odraz same stvarnosti.Sastoji se iz tri dela:logike,filozofije prirode i filozofije duha.Filozofija duha se sastoji iz subjektivnog,objektivnog i apsolutnog duha.Apsolutni duh se dalje deli na umetnost,religiju i filozofiju.Kruzenje je kruzenje same ideje.Ideja ima dijalekticke modifikacije-prelazi iz jednog oblika u drugi.Kruzenje je za njega stalan proces.

Apsolut je glavni predmet filozofije.To je sveukupna stvarnost,a stvarnost je sama ideja.Filozofija prati sam apsolut i odnos prema apsolutu,tj. filozofija je razumevanje apsoluta.Kroz filozofiju,coveka,duh i inteligenciju sama stvarnost dolazi do samosvesti.Istorija filozofije treba da prati stanice apsoluta,sazrevanje i razvoj samog apsoluta.Taj put ima razvitak,prati sve te razvojne etape na putu apsoluta i filozofija bi trebala da sagleda ne samo kakav je apsolut za nas,nego i sam po sebi.

Hegel hoce da ukine razliku razuma i uma koji zastupa Kant.Filozofija treba da uskladi totalitet koji je iscezao u borbi razuma i uma.Razum parcijalno posmatra stvari,dovodi ih u svest i posmatra.Filozofija pomocu dijalekticke specijacije uma ukida razlike,bavi se totalitetom stvarnosti.Razum pokazuje granice,a um ih ukida.Razum i um pripadaju apsolutu i njegovoj samorefleksiji.Istina do koje dolazimo je sadrzana u totalitetu,a to je rezultat kretanja apsolutnog duha.Umnalaze izmirenje postojece stvarnosti sa idejom.

*Sve sto je stvarno,to je umno,sve sto je umno,stvarno je.

Ono sto je vecno (um),prebiva u stvarnosti. Ono sto je stvarno je zasebni i trenutni izraz vecitog uma.Hegeluposebljuje opste u posebnom (pojedinacnom).To je individualizacija bozanskog.

Ako se udaljimo,mozemo reci da je to vremenska i prostorna distanca.Spekulativno posmatrati-posmatrati apstraktno,zanemariti detalje,biti udaljen od iskustva.Dijalekticki razvoj apsoluta,tj. ideje podrazumeva razlicite momente u samokretanju apsoluta.Apsolut menja forme,podrazumeva protivurecnost koja je u sredistu razvoja,stalan razvoj i prelazenje iz jednog oblika u drugi,negaciju negacije i stalno prevazilazenje.Dijalekticka metoda podrazumeva poziciju (teza),negaciju pozicije (aniteza) i negaciju negacije (sinteza).Hegel vidi sve postojece u troclanoj strukturi koja se prevazilazi.



HEGELOVO SHVATANJE ISTORIJE-FILOZOFIJA ISTORIJE

Hegel ne smatra da je istorija zbir haoticnih događaja.U istoriji apsolutni duh dolazi do izrazaja i on ce objasnjavati taj razvoj apsoluta i ideja.U istoriji postoji plan razvoja i ostvarivanja svesti o slobodi i realne slobode.To podrazumeva shvatanje svrhe slobode.Postoji I period bez slobode (prvi period u istoriji),a poslednji stupanj u razvoju je potpuna sloboda.Smatrao je da istorijom ne upravljaju ljudi vec svetski duh i po kojem se realizuje istorija,a filozofija spoznaje taj razvoj.Covek predstavlja sredstvo tog cilja. Lukavstvo duha podrazumeva da radimo za ciljeve svetskog duha,a zapravo mislimo da radimo za sebe. Istorijski dogadjaji ne znace mnogo za coveka.Istoriju predstavlja kao klanicu gde covek strada,kaze da su prazne stranice srece u istoriji za obicnog coveka.On samo neke pojedince izdvaja kao „svetsko istorijske individue“ (Aleksandar Makedonski,Cezar,Napoleon) po tome sto su oni svoje licne interese podudarili sa interesima svetskog duha (koji predstavlja ono samo po sebi,apsolut,metafizicki subjekt,nesto sto je bezlicno).Smatra da pojedinac ne moze da promeni nesto u istoriji.Takodje da su germanski i romanski narodi svetskinarodi.On vidi tri etape razvoja:orijentalna faza-Indija,Kina u kojoj sloboda nije postojala, samo je jedan bio slobodan i to je bio vladar ili monarh;anticka faza-Atina i Rim,sloboda je napredovala i ovde postoji sloboda nekih,sloboda grupe;moderna faza-moderno drustvo,germanska drzava i sada su svi slobodni i svest o slobodi je visa.Za njega je znacajna francuska revolucija.I on je u svojoj filozofiji i shvatanju slobode mislio vise na politicku slobodu (sloboda kretanja,ucestvovanje u politickim odlukama….).On smatra da tok istorije nije uvek pravolinijski,da je sloboda bila izgubljena u srednjem veku koji za njega predstavlja nazadovanje u istoriji.Slovene nije smatrao svetsko istorijskim narodima. Kaze da filozofija razmatra etape razvoja apsoluta i pokazuje da je sloboda krajnja svrha istorijskog kretanja.Postavlja se pitanje da li je gradjanska sloboda zaista prava sloboda.Po Marksu politicka sloboda nije dovoljna,moraju da postoje i druge slobode.